Бугарски национални радио © 2020 Сва права задржана

Васкрс у Старом Несебру

Сваки град је леп на свој начин, има своју романтику и нешто што га од осталих разликује. Дражесност Несебру даје то што је окружен морем и што га само земљоуз изграђен људском руком повезује са копном, а лепоту му придају такође уске калдрмисане улице и старинска архитектура.

Још у стара времена је био познат као христољубиви град, а и данас на јужном улазу у њега налази се кип Светог Николаја Чудотворца, док се у северној рибарској луци уздиже велики бели крст који ноћу обасјава море. 


У Старом граду могу се видети руине 12 античких и средњовековних цркава, претпоставља се да их је некада било 40, укључујући базилику, митрополитску цркву, више параклиса, а у околини града било је скитова и манастира који су обезбеђивали склониште монасима исихастима (следбеницима молитвене традиције у православљу који упражњавају умно тиховање и мировање – пр.прев.)


Месемврија, као што се некад звао Несебар, дуго времена је био град-држава и некако се чини да и сада живи посебним животом. Активна је само црква Успења Пресвете Богородице, подигнута 1873. када је град још био у пределима Османског царства.


У тој цркви поред тога што је богато украшена орнаментима, лепим муралима и иконама, што је њен владичански престо фино изрезбарен реалним приказима риба и лавова, снажно импресионира и емпора (галерија изнад главне сале). Малобројне су православне цркве у којима има таквих галерија намењених верницама или црквеном хору.


При крају богослужења на Велики петак мештани и један од солиста хора пењу се дрвеним степеништем на емпору и онда заједно изводе треће појање из Опела Христовог т.зв. „Песму родова”. Пре тога су свештеници након изношења плаштанице, на повечерју, отпевали канон о распећу Господњем који описује жалост Цркве и плач Пресвете Богородице. Плаштаница симболизује платно у које су ученици Господњи завили  тело Исуса Христа по његовом скидању с крста. У већини православних храмова је обичај да после њеног изношења верници обилазе цркву носећи у руци упаљену свећу, симболизујући на тај начин жалосну поворку. На полуострву на којем се налази Несебар, дугом 850 м и широком 300 м, мирјани обилазе сам град. То је најтужнији дан за хришћане када је Христос подвргнут мучењима и понижењима и разапет на крсту, а Њему с једне и друге стране била разапета два разбојника. После богослужења људи се ожалошћени враћају кући као после сахране.


Јаја се шарају у рано јутро следећег дана уколико то није урађено на Велики Четвртак. На Велику суботу ујутру се служи Света литургија, а касније се сви опет окупљају у храму у 11 сати навече да би у поноћ дочекали Васкрсење. Тачно у 12 сати верници су се већ сјатили испред храма, потонулог у мрак, у ишчекивању великог догађаја. Пре него што унесе у цркву благодатни огањ свештеник храма куца на врата у знаку крста уз изговарање речи: „Отворите се рајска врата, да уђе Цар Славе”. На то му узвраћају: „Ко је Цар Славе?”, а ове се речи понављају три пута, после чега се врата цркве отварају, сва звона почињу да звоне, свештеник улази у цркву која је осветљена у пуном сјају, за њим и народ и тада почиње васкршњи Канон. Поје се „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова”. Верници примају благодатни огањ. Тако почиње Ускршња литургија која је једина вечерња литургија у православном хришћанству, а траје око два – три часа.


После Божје службе мирјани већ могу да окусе Ускршњи хлеб, почиње даривање и куцање офарбаним јајима. Верници се поздрављају речима „Христос Васкрсе” и „Ваистину Васкрсе“. Може се чути и поздрав „Христос Анести” и отпоздрављање „Алитос Анести“, јер по традицији за Ускрс долазе Грци, потомци досељеника из старог Несебра који су у околини Солуна основали место Неа Месемврија. Није искључено да Ускршњи поздрав чујете и на неком другом језику, јер у град долази доста туриста.


Потом се свеће, упаљене после раздавања благодатног огња на поноћној литургији, односе кући и на тај начин се она освештава. Те свеће нико не гаси него се оставе да се саме угасе. Тако житељи Несебра славе најсветлији хришћански празник – Васкрсење Христово.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: Екатерина Иванова и архива


Више из ове категориjе

Благовести – празник храма Свете Софије

Црква Свете Софије у центру бугарске престонице је неизоставни део историје града и сматра се једним од његових симбола. По речима предстојника храма, оца Ангела Ангелова, име цркве се везује за Премудрост Божју, није она именована по мученици..

објављено 25.3.20. 17.01

Бугарска мозаична икона међу најпоштованијим иконама у Назарету

Израелски град Назарет је познат као „град Благовести“ – тамо је Деви Марији саопштена блага вест о рођењу Детета. Некада су у Назарету живели Јосиф и Марија, а Иисус је тамо провео детињство по повратку Свете породице из изгнанства у Египту...

објављено 24.3.20. 16.54

Припадници бугарске мањине имају могућност школовања у семинаријама у Софији и Пловдиву

Софијска богословија „Св. Јован Рилски“ и Пловдивска семинарија „Св. Св. Ћирило и Методије“ су средње општеобразовне духовне школе у којима се поред ученика из свих делова земље школују и етнички Бугари из Северне Македоније, Молдавије, Украјине..

објављено 18.3.20. 14.07